ponedeljak - petak od 9 do 17h
trip top travel
portugal putopis velika

300 dana Sunca – Dobrodošli u Portugal!

Postoji jedna zemlja na samom obodu evropskog kontinenta koja od svojih 365 dana u godini čak 300 a i više od toga, nesebično svojim stanovnicima daruje besplatan vitamin D, a samim tim i besplatnu sreću.
Nije ni čudo zašto su njeni državljani jedni od najmanje depresivnih ljudi na planeti. Ovde dani traju duže, vino se pije na svakom koraku, sa svih strana dopire miris čuvenih kolačića sa kremom od vanile a ulični svirači vam pružaju mogućnost da sami izaberete žanr, sednete i uživate u minijaturnom koncertu negde u njenim ulicama.

Ova država korača ležarnim korakom, tempo je taman kakav treba da bude, nema gradske buke, stresa, a umesto nervoznih vozača koji histerično trube ugledaćete vesele tramvaje prepune nasmejanih ljudi. Ovde je vreme odavno prestalo da teče…

Dobrodošli u Portugal!

U sunčanu prestonicu ove magične zemlje dojahali smo direktno iz njenog jedinog kopnenog komšiluka-Španije.

Prvi obrisi Lisabona već su se nazirali dok smo prelazili najveći evropski most koji nosi ime po čuvenom moreplovcu Vasku De Gami i već se u autobusu osetilo da nam je najnedepresivniji grad na svetu tik ispred nosa.

Nakon brzinskog iskrcavanja i smeštanja u hotel, kratkog osveženja i duševnog restart odmah smo krenuli u obilazak ove šarmantne prestonice.

Kroz bulevar prepun krošnji od kojih se nije video to čuveno lisabonsko sunce stigli smo na Trg Markiza od Pombala gde nam je divni vodič uprkos visokoj temperaturi i kolektivnim bolovima u nogama, strpljivo pričao o istoriji Lisabona. Nakon toga smo nastavili ka Parku Edvarda VII koji je posvećen obnavljanju englesko-portugalskih odnosa sa početka 20. Veka. Prošli smo i kroz Rossio trg, a odatle, glavnom ulicom koja je bila neka vrsta jezgra grada i centar većine dešavanja, smo došli do Trijunfalne kapije.

Sa druge strane kapije pružao se ogromni Komercio trg posvećen uzdizanju države nakon razornog zemljotresa koji je strahovito pogodio Portugal 1755. Godine.

Prošli smo kroz prostrani, čisti i suncem okupani trg i skrenuli malo desno ka čuvenoj Alfami. To je nasjtariji, i za mene najlepši, deo Lisabona u kojem smo na kratko zastali ispred Lisabonske katedrale.  Slobodno vreme smo proveli lutajući uskim ulicama ovog dela grada koje su prepune skrivenih kafića i konačno pojeli “nešto na kašiku” u malom indijskom restoranu kojeg sam sledećeg dana jedva uspeo ponovo da nađem.
San je navlačio kapke na naše oči i morali smo da se dobro naspavamo budući da nas je odmah rano ujutru čekao izlet na tri nove bajkovite lokacije.

Nakon doručka autobus nas je vozio prema obroncima planine Serra de Sintra i slikoviti gradić koji nosi ime baš po toj planini – Sintra.

Okruženo bujnom vegetacijom koja je odavala utisak nekakve botaničke bašte, ovo mesto je u meni probudilo poseban doživljaj Portugala.

Vijugave staze koje su ispresecale čitava zelena brda vodila su nas od dvorca do dvorca koji su vekovima krasila ovu zelenu varošicu. Arhitektura grada je bila rustična i tradicionalna i u nekim momentima je delovalo kao da smo prošli kroz neki vremenski portal.

Nakon Sintre odlazimo u Kaškaiš, jedno od najpoznatijih letovališta u Portugaliji koji je svoju slavu u početku stekao kao ribarsko naselje, a nešto kasnije i kao pravi špijunski grad u kome se rodila ideja o fiktivnom tajnom agentu 007.

Ubrzo nakon kratkog predaha i šetnje kroz ovaj mali turistički raj, otišli smo nešto zapadnije, tačnije najzapadnije moguće na evropskom kontinetnu na mesto koje se zove Cabo de Roca – nama poznatije kao najzapadnija tačka Evrope. Između mene i Florideje stajao je samo horizont, a stari Portugalci su pre Kolumbovog otkrića mislili da se baš na ovom mestu završava svet i da dalje ne postoji niše sem okeana.
Povratak u Lisabon smo iskoristili za testiranje lisabonskog noćnog života, pa smo većinu vremena proveli u šetnji i ispijanju njihovog čuvenog likera od višnje koji se može kupiti na svakom koraku u minijaturnim barovima duž nekih od glavnih ullica.

Treći dan sam proveo izdvojen od grupe i samostalno sam istraživao najviše Alfamu, njene vidikovce, vijugave ulice u formi lavirinta u kojima sam se čak i izgubio i nakon svega ponovo slušao ulične svirače na popularnoj terasi sa plavo belim pločicama koja je gledala na krovove ove najstarije lisabonske četvrti.

Poslednjeg dana obišli smo Kulu Balem, zatim Jeronimski samostan i čuveni Spomenik otkrićima.
Uprkos želji da uživam u portugalskim čarima u nekim od Fado klubova, nisam našao vremena za to, ali vam svakako to i preporučujem… Ipak je ovo grad u kome je potrebno biti više od 4 dana da bi upoznao svaki njegov kutak i osetio njegov duh u potpunosti.

Ostavio sam Portugal iza sebe dok je to čuveno sunce polako klizilo ispod njegovih krovova ostavljajući me sa obećanjem da ču se jednog dana sigurno vratiti u njega…

Krenuli smo zatim prema Maroku, ali to je neka sasvim druga priča…

ZAINTERESOVANI STE ZA OVO PUTOVANJE ILI MOŽDA IMATE NEKIH NEDOUMICA?

Tu smo da odgovorimo na sve što vas interesuje, samo popunite upitnik u nastavku i odgovor će stići u najkraćem mogućem roku.