Velika Britanija, večita inspiracija

 

Taj jul 2018. godine sam sa posebnim osećanjem iščekivala, pomešano ushićenje i blaga strepnja.  Da se razumemo, ja sam profesor engleskog jezika, bila sam već na kratko u Londonu i Kembridžu, ali sada imam posebnu vrstu iščekivanja u vezi ovog putovanja i jedva sam dočekala ove dve nedelje u Kraljevini. 

Privodim kraju obaveze na poslu i s ushićenjem se spremam za dugoočekivano putovanje. Idem sa drugaricom Marijom, a s nama devojka koju ću ja tek upoznati, Jasmina. Sve tri predajemo engleski, a ispostaviće se i da je bus bio pun kolega, kojima je ovo bila prilika da malo progovore engleski sa izvornim govornicima. Sastajemo se u Beogradu na parkingu, posmatram ljude koji se okupljaju i za svakog svog budućeg saputnika zamišljam koja je njegova priča. Stižu i moje buduće cimerke, upoznajem Jasminu, pakujemo se i polako krećemo. U glavi mi je strepnja i vrtoglavica zbog svih kilometara koje ćemo preći autobusom. Grupa nam je šarolika, ali kad vidim među nama gospođu iz Crne Gore, koja može baka da mi bude i kreće na ovo putešestvije, ne pada mi na pamet da se požalim na dug put koji me čeka. 

Celodnevna i celonoćna vožnja i ujutru stižemo u Frankfurt. Prija izlazak na vazduh i protezanje nogu. Imamo ceo dan slobodan, posle zajedničkog obilaska sa Srđanom, našim vodičem. Obilazimo trgove, pijacu cveća, stari deo grada Romemberg, poslovni deo grada i čuvene banke, Geteovu kuću, a zatim vreme do polaska autobusa prekraćujemo na obali reke Majne. Za ručak su naravno neizostavni pivo i kobasice. Pomalo sam umorna od puta i prijalo nam je ležanje na obali reke, na suncu. Kasnije smo pitale Srđana koliko se prelazi na ovom putovanju, a njegov odgovor uz osmeh: „Uh...mnogo! Bolje da vam to sad ne kažem, nego tek na kraju putovanja!“ „E pa baš divno, a ja inače ne podnosim vožnju...“, mislim ja u sebi, ali sad nema odustajanja. 

Trajekt konačno kreće. Željno iščekujem da ugledam čuvene bele litice Dovera, o kojima sam čitala na fakultetu. Silazimo sa trajekta i konačno smo na tlu Britanije. Sve mi je drugačije, i vazduh i kuće i ljudi, uživam u vožnji „pogrešnom stranom“. Konačno stižemo u hotel u Londonu, smeštamo se i odlazimo na kratak odmor. Kasnije istog dana svi zajedno metroom krećemo u obilazak grada, umorni, ali ne bez manje ushićenja. Kod  spomenika Čerčilu, čuvenog mesta za sastajanje stanovnika Londona i nas turista u narednim danima, Srđan nam priča o gradu. Neki su razočarani, jer se čuveni Big Ben renovira i sakriven je skelama. Znači, planiramo još jedan dolazak u London za par godina! Odlazimo do čuvene adrese u ulici Dauning broj 10, zatim do kraljevskih štala, do Bakingemske palate, Vestminstera, Pikadilija... Svuda je gužva, turista bez kraja, a u jednom trenutku nas pet-šest ne vidi ostatak grupe! Panika! Izgubljeni na Pikadiliju! Ne smemo da krenemo sami da ih tražimo, jer možemo samo da nagađamo na koju stranu su krenuli, neko ima Srđanov broj, zovemo ga, javljamo gde smo, sad već malo opušteniji, dok čekamo nekog da dođe po nas, pravimo „panični“ selfi za uspomenu i konačno se pridružujemo grupi. Naravno, oblaci sve vreme prete kišom, to i jeste Britanija, međutim ništa od nje ovaj put. 

Kasnije jedna grupa odlazi u hotel da se odmori, a nas nekoliko neumornih ostaje u gradu i tokom večeri. Nalazimo pab blizu Parlamenta i sedamo na pivo, ribu i pomfrit. To je to, ukusi i mirisi Britanije! Sa nama je mladi bračni par iz Kragujevca sa kojima se upoznajemo i delimo sto i obrok, kao da se znamo godinama. Te noći se sami vraćamo metroom u hotel, uspešno s obzirom da prvi put idemo sami. 

Drugi dan, sastanak opet kod Čerčila, odlazimo do mosta Tauer, Hajd parka,ulice Oksford,  vozimo se kroz grad, a onda dobijamo slobodno. Marija, Jasmina i ja nalazimo povoljno karte za pet atrakcija – panoramsku vrtešku Oko Londona, muzej voštanih figura „Madam Tiso“, Vodeni svet, Londonsku tamnicu i Šrekove avanture. Najveći utisak ostavlja „Londonska tamnica“, u kojoj kostimirani glumci prikazuju istoriju Londona kroz interaktivne obilaske autentičnih prostorija od kojih je svaka posvećena jednom bitnom ili zanimljivom događaju iz istorije (kuga, veliki londonski požar, svrgavanje kralja, suđenje izdajnicima Kraljevine i na kraju „smaknuće“ vešanjem). Treba znati jezik da bi ovo uspešno pratio i radio šta ti kažu, ali nama to nije bio problem. Izlazimo pune utisaka. Kasnije u Ridžent parku Marija škljoca svojim profi aparatom kod jezera i zaustavlja je reporter sa snimateljem i radi intervju sa njom za sutrašnji jutarnji program BBS-a! Neverovatno! 

Sutradan odlazimo u Oksford. Gradić koji ima posebnu dušu, oduševljava svojom arhitekturom, kanalima sa čamcima, tihim uličicama, studentima koji provode sunčan dan napolju uz knjigu, scenama kao iz filma o Hariju Poteru.... Nakon toga, odlazimo u Stounhendž i obilazimo čuveno kružno kamenje. Tu negde među tim čudesnim krugovima od kamenja, Marija, Jasmina i ja zbližavamo se sa dvema sestrama koje su sa nama na putovanju, Bojanom i Ninom, devojkama sa posebnom energijom, kako se kasnije ispostavilo, od kojih se više nismo odvajale na ovom putovanju  i sa kojima smo i dan danas u kontaktu. Naše putovanje je do kraja bilo obeleženo smehom  sa ovim sjajnim devojkama. 

U narednim danima obišli smo Glazgov, ali smo se posebno radovale Edinburgu i Škotskoj. Grad je kao iz filma, kao da ste stupili na scenografiju i izmestili se u neko drugo doba, iz bajke, gde svaki čas očekujete gorštake da se pojave. Opšti utisak nam je bio da Škote ni jedna od nas ne razume! Škotska je divna, divlja, jako podseća na naše predele Šumadije i baš zato mi je najviše „legla“. Sutradan se išlo u Liverpul i Kardif, gde nas je dočekala kišica, prva za dve nedelje pod britanskim nebom. Zatim Bristol, a na povratku nas je u pauzi čekao i Brisel sa čuvenim vaflima. Neverovatno nam je bilo da su ujutru u Briselu radile samo prodavnice sa vaflima i čokoladama, a doručak  nisi mogao da nađeš, jer su se restorani i pekare otvarali tek oko 11 časova. 

Na kraju putovanja, negde pred Beogradom, Srđan nam konačno daje odgovor na pitanje: „Čestitam, za ove dve nedelje prešli ste put od preko 6500 kilometara!“  Ok, znala sam da je mnogo, očekivala sam mnogo. Ali uopšte nije strašno, uz sjajno društvo, još bolje vozače put se i ne oseti. A vredelo je! Nova iskustva, novi predeli, novi mirisi, nova prijateljstva - ne zaboravljaju se! Do sledeće avanture i novih dragih ljudi!

 

Jelena Stefanović

 https://www.instagram.com/stefanovic.jelena/?hl=sr

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.