Danas je taj dan, danas putujem za Englesku. Autobus polazi za pola sata, a ja sam još uvek u kancelariji.  Od kancelarije do mesta polaska autobusa mi treba petnaest minuta ali zar moram baš uvek da stignem knap i poslednja... uf.

Željko me vozi, ja u kolima sedim i cupkam, svaki čas gledam na sat, preslišavam se da sam sve potrebno ponela. Konačno stižem, autobus naravno već parkiran, masa putnika okolo, njihovi koferi već spakovani u bunkere autobusa. Izlećem iz auta i jurišam s koferom ka Saletu. Ugledala sam ga još dok smo prilazili autobusu. Sale je vozač autobusa, ima svoj autobus, profi, on nas uvek vozi (osim ako neidemo avionom), utovara i istovara naše ponekad ne male i ne lake kofere, brine da vožnja uvek bude maksimalno bezbedna, zbija šale, pita za zdravlje, kuva kafe i čajeve na pauzama, čisti autobus, pere ga. Pošto volim da fotografišem i tokom vožnje koristim priliku da fotkam kroz stakla.

Često sam se pitala kako su stakla na Saletovom autobusu tokom puta uvek čista. A onda sam, na jednom od putovanja, tokom pauze, videla Saleta kako iz prtljažnika vadi burence s vodom, tečnost za pranje, krpe, četke, kofu i kreće da pere autobus: stakla, farove, limariju, felne, sve što vidi da je zamazano. Ako u blizini nema perionice, tu je Sale. Sale ima i mini usisivač za autobus. On jedino ne voli kada putnici trpaju flaše s vodom u mrežice ispred sedišta, pa onda mrežice, kako Sale kaže „budu razvučene i izgledaju kao babine gaće“.

Dok nisam upoznala Saleta izbegavala sam konverzaciju sa svim vozačima – prevoznicima s kojima sam do tada putovala. Uvek su nešto komentarisali, dobacivali, „maltretirali“. Sale je drugačiji, mudar, zna sa svakim, namazan svim bojama, a oped dobar, što bi rekli „narodski čovek“, prošao skoro sve puteve Evrope, zna ih napamet, vozio čak i u Africi. Kada ga je Igor, vlasnik Agencije Trip Top, pitao da li bi vozio za Kinu, Sale je rado prihvatio. Već je bila formirana grupa od dvadeset ljudi zainteresovnih da idemo autobusom preko Rusije i Mongolije u Kinu. Na žalost, kada smo se raspitali saznali smo da Republika Kina propisuje da se njihovom teritorijom može upravljati vozilom pod uslovom da se poseduje Kineska vozačka i saobraćajna dozvola. A da teramo Saleta da uči kineski bilo bi previše, valjda. 

I Saletov autobus je poseban. U njegovom autobusu sedišta mogu da se rasklope i transformišu u ležajeve, tako da kada se putuje noću može fino i da se odspava.

Ako je autobus pun pa ne može da se napravi ležajeva koliko ima putnika, ko preferira može da spava i na podu, na primer naš dragi bibliotekar Sava. Jedino, uvek moramo da pazimo da ga tokom noći neko slučajno ne nagazi i da nikako ne stavljamo u pregrade iznad glave teške ili oštre predmete, na pr. flaše pune vode, koje se čak lako i kotrljaju pa mogu da ispadnu i padnu na Savu.

U Saletovom autobusu je uvek nekako kućna atmosfera, sve može da se dogovori i reši. Tu se nazdravljaju rođendani, objavljuju veridbe, sklapaju prijateljstva, prevazilaze sukobi, masiraju umorni, pevaju pesme, slika, spava, jede, postavljaju pitanja, daju odgovori... Saletovim autobusom prevaljuju se milje i kilometri.

 

Polazak za Englesku

 

Pozdrvljam se sa Saletom i predajem mu moj kofer. Trudila sam se da kofer bude što lakši ipak treba Sale ili njegov kolega (uglavnom Goran) taj kofer da utovare i istovare ko zna koliko puta tokom putovanja. A i ako se kupi neka nova „krpica“ ili cipelice da bude mesta u koferu.

Već se osećam bolje, stigla sam, kofer predat, jedva čekam da krenemo.

Gledam ko je još tu od poznatih, tražim putnike koji su mi poznati s prethodnih putovanja. Uvek ih ima, bar desetak. Vidim Igora, vlasnik Agencije Trip Top, ujedno on nam je i vodič na ovom putovanju. Pozdravljam se s njim, prozborimo koju, našalimo se, dobijam broj sedišta i ostavljam ga u komunikaciji sa nekim od putnika. Tu je i Igorov drug Aleksandar, Lepi, Žile, Žiks, Saša, Buca...čovek sa desetinom nadimaka ali definitivno Lepi.

Posmatram dalje, pažnju mi privlači nepoznata devojka, stoji sama, jednom rukom čvrsto drži kofer za dršku, a u drugoj drži upaljenu cigaretu. Prinosi cigaretu ustima i povlači dim. Lepa je koliko mogu da primetim, ne vidim joj oči od sunčanih naočara. Deluje napeto. Prva pomisao mi je da putuje sama i da nikad do tad nije putovala sama. U tom trenutku mi se obraća s pitanjem „Jel i ti putuješ sama?“ Odgovaram da. Da, na ovo putovanje sam išla sama, znala sam neke od putnika od ranije ali realno išla sam sama. Odavno sam prestala da pitam ljude da li bi išli na put sa mnom, jednostavno krenem pa koga sretnem. I uvek sretnem ljude s kojima sam već putovala. Tu su Igor, Žile, Bosanac, Isidora, Milica, Marko, Sava, Mirjana, Sneža, Živko, Bata i Seka, Žana, Stefan, Lilija, Agneza, Nina, ....ima ih još dosta (da ne zamere što nisam napisala sva imena).

U životu sam upoznala dosta ljudi koji su se odricali putovanja zato što nisu imali s kim da putuju, a nisu se usuđivali da putuju sami. Neki su čak smatrali da ako otputuju sami neće progovoriti ni sa kim za sve vreme dok traje putovanje. A onda tokom putovanja isti ti ljudi s fascinacijom deteta govore „Bože, što se nisam ranije usudila“ ili „pa ovde svako sa svakim priča“. Pa naravno, zašto ne bi.

Lagano ulazimo u autobus i sedamo na određena nam mesta. Pored mene seda devojka: visoka, lepa, atraktivna. Upoznajemo se, zove se Vesna. Saopštava da putuje sama, jer je drugarica s kojom je trebala da ide morala odustati.

Okrećem se da vidim gde je devojka koja je stajala s koferom i cigaretom u ruci. Na moje iznenađenje sedi iza mene. Pitam je kako se zove, odgovara Dragana. Gle čuda, kao i ja, imenjakinja. Gledam osobu koja sedi pored nje. Isto je mlada, ima prelep osmeh, pažnju mi posebno privlače njene prirodne lokne, prelepe su. Ona se zove Sandra, mada ću je ja kasnije veoma često oslovljavati s Vesna (valjda zbog lokni). I zamislite čuda i ona putuje sama.

Sve četiri se međusobno upoznajemo i čavrljanje kreće, pričamo o svemu, o nama, o putovanju, o interesovanjima, o tome šta nam smeta, a šta volimo. Sve četiri definitivno volimo da putujemo.

Krećemo, najlepši trenutak, kada osetim da se vozilo pokrenulo napred, kao da se neke nevidljive veze s tlom kidaju i puštaju nas da krenemo u nešto novo, nepoznato, neistraženo. To uzbuđenje, neizvesnost, svesnost slobode u jednom trenutku.

Vade se sendviči, grickalice, ko je šta poneo od hrane. Kada idemo autobusom, možemo da ponesemo hrane koliko hoćemo, zato su rančevi puni. Avionom je već druga priča.

Čavrljanje traje, uključuju se i drugi putnici, nove saputnice upoznajem sa putnicima koje znam od ranije sa prethodnih putovanja. Njih tri prvi put putuju s Trip Top Agencijom i prvi put same. Čavrljanje se nastavlja, trajalo je tokom celog putovanja, traje i dan danas.

Na  razglasu se oglašava Igor „naš“ (volimo da ga svojatamo) vodič i vlasnik Agencije Trip Top. Kreće uvod dobrodošlice, a onda kratak plan puta. Prva destinacija nam je Frankfurt. Do Frankfurta imamo par pauza, vozimo se noću. Ujutru stižemo u Frankfurt. Dan je lep, sunčan, rano je proleće. Izlazimo iz autobusa, razmrdavamo se i šetnja kreće. Igor vodi grupu, priča nam o Frankfurtu, o znamenitim objektima i ličnostima.

Mi slušamo, fotografišemo sve što nam se učini zanimljivim, fotografišemo se međusobno, nastaju i prve zajedničke fotografije. Na kraju svakog putovanja razmenjujemo fotografije, bude ih na hiljade.

Nakon zajedničkog obilaska s Igorom, nakon par sati smo krenuli svako na svoju stranu. Nas četiri „svetske putnice“  otišle smo do zgrade stare gradske Opere.

Zatim, do parka s veštačkim jezercetom, gde smo zatekli zečeve i patke s pačićima. Obišle smo malu lokalnu katedralu i dalje kroz naselje došle do Botaničke bašte. To je bio doživljaj iz klime ranog proleća, zagazile smo u prašumu, klima je bila tropska, vazduh prezasićen vlagom, oko nas pesak, palme, potoci, raznorazno i raznobojno tropsko rastinje i papagaji, kaktusi, stene. I u majci kratkih rukava bilo je pretoplo, a kad pogledam kroz staklo bašte, napolju šetaju ljudi u jaknicama. Izlazak iz bašte bio je blago šokantan, nekako kao da je zahladilo, a nije, temperatura i dalje ista kao i kada smo došli, čak za stepen-dva viša.

Odatle smo nastavile ka centru, prešle reku i s druge obale posmatrale modernu arhitekturu Frankfurta, spoj starog i novog. Usput smo srele još ljudi iz grupe, razmenili utiske, ko je gde bio, šta je ko video, gde šta ima zanimljivo i oped dalje svako na neku stranu. Predveče se penjemo na krovnu baštu jedne od zgrada u centru, pogled puca, ispod nas ljudi mile kao mravi, grad može lepo da se sagleda (blago pticama).

U dogovoreno vreme vraćamo se do autobusa, znamo gde nas čeka, u startu je dogovoreno. Pomalo umorni  sedamo u autobus, čeka nas noćna vožnja do Kale-a u Francuskoj.

 

Prelazak preko Lamanša

 

Noć je, vozimo se autobusom od Frankfurta do luke Kale (Calais). U Kale-u treba sa sve autobusom da se ukrcamo na trajekt koji će nas prevesti preko Lamanša (Engleskog kanala) do Doverskih klifova, Engleska teritorija.

Još je mrak, približavamo se Kale-u, gledam kroz prozor s moje leve strane i nazirem ravnicu, brisan prostor, nema ničega, vidi se još samo ivica puta kojim se vozimo, pored nje plitak kanal i dalje ravnica. Gledam s desne strane i zapažam ogromne bele šatore, na stotine metara šatora i nižu se sve jedan za drugim. Šatori su ograđeni visokom žicom, gusto isprepletenom, a na vrhu bodljikavom. Rubom puta kreće se kolona: naoružani vojnik, pas, naoružani vojnik, pas, naoružani vojnik, pas. I tako na svakih par desetina metara. Zbunjena sam, šta je sve ovo, oped gledam šatore i shvatam, izbeglički kampovi. Izbeglice iz Sirije, mahom. Veliki broj njih želi da dobije boravak samo u Velikoj Britaniji i nigde drugde. Noću pokušavaju da se iskradu iz logora, dovijajući se na raznorazne načine. Ako uspeju, puze do ruba puta i skrivaju u kanalčiću dok im se ne ukaže prilika i ne uspeju da se prikače, podvuku, sakriju ili šta već na neki od kamiona, šlepera, autobusa, koji prolaze tuda na putu ka luci. Zato su tu i naoružani vojnici s psima, nadziru put i pokušavaju da spreče ilegalni ulazak emigranata u Veliku Britaniju.

Ubrzo stižemo u luku, kreće da sviće, prolazimo pasošku kontrolu, čekamo da dođemo na red za ukrcavanje. Na trajektu izlazimo iz autobusa, nije nam dozvoljeno da idemo na palubu, još uvek je zatvorena jer je od talasa mokra pa je tokom noći zaledila. Ulazimo unutra, uglavnom su separei, spava mi se, pronalazim jedan kutak pored velikog prozora i tu se ušuškavam u ćebence ne bi li malo ispuržila kičmu.

Ali nemoguće, ništa od spavanja. Dobijamo informaciju da je deo palube namenjen pušačima otvoren (živeli pušači, konačno neka korist i od njih). Vreme plovidbe uglavnom provodimo na palubi iako je hladno od vetra, sunce sija, zanimljivo je, ljudi poznati i nepoznati, opet neizbežno fotografisanje.

Vožnja ne traje dugo ili vreme brzo prolazi i ubrzo, jasno primećujem obrise Doverskih klifova. Bele se u daljini, bele krečnjačke stene. Što smo bliže vidi se i luka, na samim liticama nemo stoji i svetionik, nešto dalje stara kamena zdanja.

Ponovo se vraćamo u autobus i iskrcavamo, među prvima, super.  Autobus se kreće uz obalu, Sale vozi. U jednom trenutku nailazimo na kružni tok i Sale kreće da ulazi u kružni tok na levo. Pospana, pomišljam eto da se i ja jednom u životu provozam kružnim tokom u nedozvoljenom smeru, al’ samo da nas niko ne ubije. A onda se „lampica pali“, pa mi smo u Engleskoj, ovde se vozi levom stranom, kako sam mogla da sumnjam u Saletovu profesionalnost? ...ccc ;-). Sledeća destinacija London.

 

London

 

Od Dovera se uz obalu vozimo se ka Londonu. Kroz prozore autobusa posmatram kuda prolazimo. Priroda na ostrvu je drugačija u poređenju s prirodom na kontinentu, početak aprila a već je sve zeleno, ima dosta nekog meni nepoznatog žutog cveća i žutih narcisa, teren je brežuljkast.

Približavamo se Londonu. Pojavljuju se naselja, zgrade, ulazimo u tunel. Autobus se kreće levom, sporom trakom tunela. Desnom ni ne sme. Celom dužinom tunela, s centralne ose plafona spuštaju se na dole ogromne čelične šipke, žute boje. One čine graničnik i sprečavaju da autobusi i kamioni pređu u brzu traku, predviđenu za automobile.

Sve deluje nekako pojednostavljeno, samo teba da pratiš pravila, sve je napisano. Kada pešaci prelaze ulicu na kolovozu im lepo piše „look right“ – gledaj desno ili „look left“ – gledaj levo.  Mnogi turisti po navici gledaju prvo levo pa tek onda desno. U Engleskoj je sve suprotno ali isto tako svugde sve piše, samo treba čitati. Ja sam u šali govorila da oni i pertle vezuju naopačke, kako god to izgledalo.

London, svet za sebe. Grad koji su stvorili Rimljani, a nadogradili Englezi. Još uvek mogu da se vide stolećima stari, masivni, drveni bedemi uz Temzu.      

 

Grad kontrasta, stotine nacija. A oped tako skladno „upakovan“.

Smeštamo se u hotel i nakon odmora grupno krećemo u popodnevni obilazak. Igor nam priča o istoriji zemlje, kraljevskoj porodici, obilazimo poznate objekte, uveče se vraćamo u hotel, treba se odmoriti, sutra nas čeka ceo dan „štraftanja“ po Londonu.

Novi dan, novo jutro, vedro ali prohladno, grupno s Igorom krećemo u obilazak: Vestiminsterska palata, Trafalgar, Pikadili, Bakingemska palata... Nekoliko dana smo u Londonu, obilazimo i Tower of London, Tower bridge, Oksford ulicu, Albert hol... i tako redom, što grupno, što individualno.

Fotografišemo se, izdvojile smo se da uhvatimo dobre uglove za slikanje. Svi smo tu negde, raštrkani po platou pored Temze. I dalje je prohladno. Prsti su mi ledeni jer konstantno držim fotoaparat u rukama, a nemam rukavice. Nailazim na skulpturu u obliku ogromnog nakrivljenog jajeta, crne boje. Deluje da je skulptura od plastike. Stajem, grlim jaje kao da želim da ga zadržim da ne padne, shvatam da je jaje od metala jer je toplo, veoma toplo, metal se ugrejao na suncu. Ugrejale su se i moje ruke.

Nastavljamo dalje, slikamo se, zaostajemo, trčimo da stignemo grupu.

Dolazimo do autobusa da nas prebaci do sledeće lokacije. Autobus je parkiran pored zgrade s balkonima. Na jednom od balkona stoji momak i u rukama drži Srpsku zastavu. Pozira, a mi ga slikamo. Našli smo zemljaka. Tačnije, zemljak je našao nas, video je našu registarsku tablicu na autobusu i rešio da nas pozdravi. 

Obilazak se nastavlja, posmatramo ljude, radni je dan, u poslovnom smo delu Londona, oko nas poslovne zgrade, potpuno transparentne, sve u staklu. Kroz prozore se može videti svaka kesa koju je tog dana zaposleni za vreme pauze pazario. Iz ženskih crnih poslovnih tašni i rančeva vire crne baletanke ili mokasine. U kancelarijama sve žene su u crnim cipelama sa (uglavnom) poprilično visokim štiklama. Čim, za vreme pauze ili nakon radnog vremena, napuste poslovnu zgradu štikle se izuvaju i obuvaju se baletanke (crne) ako je toplije ili mokasine (oped crne) ako je hladnije vreme.

Ne retko mogu se videti muškarci na biciklama sa upasanim crnim nogavicama u čarape, da ne bi umazali nogavice od biciklu. Kad stignu ispred odredišta, bicikle ostavljaju na propisana mesta, nogavice vade iz čarapa, uzimaju svoje crne poslovne rančeve i kreću na svoja radna mesta. Kroz stakla poslovnih zgrada vidim raspored kancelarija, prostorija, sala, nameštaja, gde ko sedi, ko šta radi, čak su im i monitori okrenuti ka prozorima. U poslovnom delu Londona svi su, kao po nekom prećutnom dogovoru, uniformisani.

Uz reku Temzu ljudi deluju opušteniji, tu su galerije, muzeji, plaže, dokovi, pozorišta, zabavni parkovi, šetališta, tvrđava.

Severno od Temze skverovi, Soho četvrt, Oxford ulica sa stotinama radnji. Nalazi se vreme i za šoping u nezaobilaznom Primark-u. Prelazimo kilometre, pravimo pauzu da jedemo. Nastavljamo dalje. U jednom trenutku počinje da pada kiša ali ni ona nas ne može zaustaviti, idemo dalje. Kiša ubrzo staje. Tamo kiša kratko traje ali često pada. Mi smo imali sreću, uhvatila nas je samo taj dan. Ostali dani su bili uglavnom sunčani, čak smo iz zimskih jakni do kraja dana završili u majicama.

Već drugi dan Sandra je nakupovala više vrsta Engleskih keksa i čokolada. Komisija od sve četiri „svetske putnice“ je zasedala i ubedljivu pobedu su odneli Kukiji. Bili su savršeni, keksi puni komadića ukusne čokolade. Kupovale smo ih u neograničenim količinama i isto tako jele smo ih u neograničenim količinama. Naravno Sandru smo okrivile za to što je otkrila kukije i što nam se kilaža rapidno povećava.

Proveli smo četiri dana u Londonu. Išle smo s kraja na kraj grada. „Cipelice skitalice“ su nas vodile od lokacije do lokacije, mrtve umorne se vraćale u hotel, uveče u hotelu se družile s ostalim putnicima iz grupe, razmenjivali utiske, a onda ujutru oped pune elana kretale u obilazak.

London osvaja u trenutku i za uvek. Ali vreme je da krenemo dalje, čeka nas još puno gradova i mesta: Stounhendž, Oksford, Liverpul, Edinburg, Glazgov, Kardif, Bristol...

Dragana Đurić
https://www.instagram.com/djdragana24/